">

POZORIŠNA KRITIKA: Na putu u večnost

52. BITEF: Štefan Kegi, Dominik Iber: "Zaostavština, komadi bez ljudi" - "Vidi", Lozana, Švajcarska

By Dragana Bošković

23.09.2018 / http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:750966-POZORISNA-KRITIKA-Na-putu-u-vecnost

ŠTEFAN Kegi, reditelj, kao član grupe "Rimini protokol", koja svojim pozorišnim performansima pokušava da realnost prikaže iz neobičnog ugla, u predstavi "Zaostavština, komadi bez ljudi", teatra "Vidi" iz Lozane, provodi publiku kroz devet prostora, koji su spomen-sobe svakog od učesnika povorke umirućih. Oni nam, svojim glasom, saopštavaju kako bi želeli da umru, a većina njih je već preminula.

Dominik Iber, scenograf i reditelj, drugi autor predstave, ima jasnu ideju da gledalac treba da uđe u prostor lika u predstavi, da ga atmosfera životnog ili duhovnog prostora tog čoveka i fizički ispuni. Tačno je da smo, ulazeći u sobu, u kojoj je jedna žena ostavila fotografije na stolu, i želi da je se po njima sećamo, druga, na maloj pozorišnoj sceni, ostavila svoj džemper i podarila nam pesmicu, koju je izvela u detinjstvu, jedan čovek podelio sa nama, u džamiji, da želi da bude sahranjen u Turskoj, dvoje ljudi, u kancelariji, ispričali da žele da umru zajedno... doživeli to sasvim lično. Likovi, koji dele priču o kraju svog života sa nama, direkto komuniciraju sa publikom - jedan otac, koji boluje od neizlečive bolesti, obraća se svojoj osmogodišnjoj kćeri, a nama, u njegovoj spavaćoj sobi, govori da imamo priliku da, u fioci, uzmemo u ruke sićušne insekte, koje on izrađuje od ptičjeg perja, da bi kćer vodio u ribolov...

ATMOSFERA u kojoj publika prati predstavu Kegija i Ibera je zagrobna i mistična. Nema tu mnogo od "muzeja sećanja", u kome čovek još jednom proživljava istoriju, koja je ovekovečena na jednom mestu. U "Zaostavštini" ima ljudi, i onih koji saopštavaju svoj život i nameru da se on završi tako kako oni izaberu, i gladalaca - učesnika, čiji se likovi, u "beloj sobi", osvetljavaju naizmenično, da bi ih onaj prekoputa video.

Zaverenička atmosfera i osećaj privilegije, da se nalazi na posebnom mestu, do tančina rekonstruisanom, u životnom prostoru drugog čoveka, otvara prostore u gledaocu, da sam doživi ono što u tom trenutku ne vidi: doživljenu sudbinu i okolnosti, koji vode ka (željenom) kraju.

PRIČE koje za nas biraju Kegi i Iber su veoma dobro targetirane i daju uvid u širok dijapazon tema za razmišljanje, kao, na primer, šta ostaje posle čoveka, i da li ponovljena rečenica "pamtite me" pomaže da ostanemo u univerzumu sećanja jedni drugima, iako se nikada nismo sreli. Je li to pozorišna iluzija zajedništva u umetnosti, koja počiva na moralnim dilemama?

Osećaj dramaturga, koji "čuči" u vašem pozorišnom kritičaru je da bi bilo ispravno da su se priče susrele u nekoj završnici. Tada bi to zaista bila pozorišna predstava.

 


Projects

Nachlass -Pièces sans personnes